Pogled na svet jednog posrnulog optimiste...

Još jedan pogled oko sebe...

2009-01-31T14:51:00.002+01:00

Gledam. I vidim muku. Bol. Patnju. Jedan novi svet, svet umiranja potiskuje jedan stari, umirući svet.

U boljem slučaju velikog broja naših sap(a)utnika sa ovih prostora u ovom novom, nadolazećem svetu sve je tako izvesno: rađaš se, stasavaš, vrlo brzo dostigneš svoj intelektualni i obrazovni nivo, priučiš se tome što ćeš cela veka da rmbačiš, obaviš prostu (ili prosto-proširenu) reprodukciju da novonastajućoj zveri daš svoj danak u krvi i ti si manje-više završio sa svojim kreativnim i bilo kakvim drugim učešćem u društvu i svetu oko sebe.

U gorem slučaju da i ne pominjem.

Nemoj preko 'leba pogače da tražiš, jer će i za ovo malo što imaš da te uvere da je i to previše i da si u najmanju ruku nezahvalan. Što bi se kod nas reklo- "sedi di si...". U tom objašnjavanju uveliko pomažu starije generacije, kao i neke "Pink" populacije koje po defaultu svaki stav neslaganja, svaki pomak u društvu, poretku koji bi svesniji, odlučniji trebalo da naprave unapred potiru i ublažavaju mišljenjem kako to ne treba, ne može..

Tišti te ta priča duže vreme i čeka zgodnu priliku da ti napolje pobegne. Na kvarno. Na pojačana razmišljanja o ovome me je potakao tekst na mom omiljenom blogu, kao i pesma "Glad" na čiji sam link tamo naišao.

Pre par dana sam bio u prilici da prođem pored kuće u kojoj je davne 1940 godine u jednom malom banatskom selu osnovana ćelija tadašnje KPJ. Znači, godinu dana pre početka okupacije na ovim prostorima. Očigledno da je u tadašnje vreme kada je bilo vrlo malo pismenih ljudi u našim krajevima ipak i u tako malom mestu postojala jedna grupa koja je mogla da sagleda sve nadolazeće pošasti i stavi tačku na sve priče i glasna razmišljanja jednim takvim činom ozvaničenja koji u ona vremena nije bio nimalo bezazlen.

Dunavom je prošlo mnogo vode, desilo se mnogo toga, a evo nam i neokolonijalizma. Ono što se nekad u znoju i sa teškom višegeneracijskom mukom sticalo, danas ne vredi ni pet para. Svi žuljevi, ožiljci, odvajanje od usta za dobrobit budućih pokolenja, sve iskrivljene kičme pogrbljenih starica -uzalud.

Ista ta kuća čiji su vlasnici bili nekada prilično dobrostojeći ljudi je danas u prilično lošem stanju, porodica u još gorem.

Za čitavih 70 godina koliko je prošlo otad, svet je umnogome napredovao, nepismenost je u našim krajevima svedena na minimum i umesto da proporcionalno tom napretku u svakom takvom malom mestu bude bar dva-tri puta više nekih umnih ljudi svesnih svih čuda koja nam idu u susret, koji bi svoj lik i delo stavili u službu nekog nadstranačkog pokreta za zaštitu elementarnih civilizacijskih tekovina u vidu dostojanstva i prava na život koje ti ljudi bezuslovno imaju, mi, bojim se, nemamo ni onoliko koliko smo nekad davno imali.

Sve te tekovine namerno nisam oslovio sa "zaštitom ljudskih prava" jer taj pojam većinu ljudi u ugroženim društvima poput našeg može asocirati na nešto sasvim pogrešno i krajnje nepopularno.

Jedna velika ideja (bez obzira na to koliko je ona u biti utopistička) je od strane pokreta koji ju je predstavljao kompromitovana do te mere da ovde nikakva njena modifikacija niti bilo šta što bi nazivom i oblikom bilo slično tome ne bi moglo da zaživi ni na jedan dan.

Pitam se: da nije svega toga, sve dobrobiti i sve mizerije kroz koju smo prošli, da li bi se danas neko na ovim prostorima očarao idejom ravnopravnosti, slobode, uzimanja prema potrebama, davanja prema mogućnostima?

Ili još uvek nismo dovoljno osetili nadolazeću stvarnost...

Dance me to end of love

2009-01-06T01:54:00.001+01:00

Mali brata

2008-12-31T00:13:00.003+01:00

Poklanjanje za rođendane i praznike me je uvek mnogo radovalo (ranije kad dobijem, sada kad dam), ali na putu ka radosti ono ume vrlo lako da se pretvori u stresnu situaciju, naročito u fazi biranja poklona i analize njegove upotrebne vrednosti.

Završi se lako stvar dok još imaš fore da kupiš bebeće sitnice, iljadarka pod jastuce za seku/batu i slične stvari, ali kad im u nekom uzrastu već ispoklanjaš fleševe, igrice i ostale dovijalice, besmisleno je kupovati stvari u duplikatu samo da bi se zvale poklonom.
Skoro sam po radnjama tražio tačnodefinisanokakav poklon (od strane detetovih roditelja) i desi se sledeće:
Igrasmo se gluvih telefona, ubih se objašnjavajući i izađoh iz radnj(i)e sa etiketom degenerika preko celih leđa, praćen čudnim pogledima personala..
Bez poklona, naravno.
Ma fak bre vi i vaši marsovci, odo ja na drugu stranu.

Knjižara. Svega na volju.

Opčinilo me na prvo gledanje ništa drugo nego stihovi čika Jove Zmaja o dobro poznatom malom štetočini:

"Dočepo se mali brata očevoga sata, a sat je od zlata, pa ima i vrata...."

U trenutku kad sam video ovu pesmu prebacio sam se na neke druge prostore, u neka druga vremena.. kada smo svi za razliku od današnjih klinaca itekako znali za bratine muke.

"Uzimate?" -upita prodavačica reda radi, već pripremljena na negativan odgovor. "Da, svakako" - odgovorim ja.

Nadam se da svi uživaju u čitanju...

Natural high

2008-12-30T16:42:00.001+01:00

Više lica zima ima...

2008-12-26T19:05:00.010+01:00

Zima može izgledati ovako:

ovako...

možda ovako..?

Ili...

ovako?

A možda...

čak i ovako?

Opet snježi!

2008-12-25T20:14:00.005+01:00

Pao je prvi sneg.

Ili će biti da je drugi?

Nebitno, svakom se snegu radujem kao da je prvi.

Jutros me je priroda iznova iznenadila slikama svojih kreacija snegom tapaciranih grana drveća i borovih iglica, ograde sa okcima oivičenim belim debeljuškastim žičicama, ponekog otiska stopala u novom snegu i niza drugih detalja koje neprobuđene oči koje žure na posao nisu mogle da upiju.

Poduže vreme mi nozdrve nisu bile ispunjene tim neverovatnim mirisom čistog, svežeg, koji inspiriše i pokreće novi život. I koji nosi potvrdu o pristizanju zime na velika vrata.

Radujem se praznicima, susretima, dragim ljudima, pijankama, provodima, dvanaestodnevnom neradu, gomili filmova, trenucima dosade, mnogim pređenim kilometrima, slobodi da osvanem kad hoću i gde hoću, još većem snegu, planini, skijanju, uživanju..

P.S. - Odosmo moj kucov i ja na partiju grudvanja i jurcanja po snegu... :)

To the Unknown Man

2008-12-23T23:56:00.002+01:00

Iako nisam želeo da se na ovom mestu bavim teškim temama, ne mogu prećutati činjenicu da sam ostao potpuno zatečen člankom o čoveku kome je neplaćeni račun u potpunosti izbrisao smisao daljeg života. A bojim se da je među nama svakim danom takvih ljudi sve više.

Opet se vratila potreba da upijem još malo od vanzemaljske poruke ljubavi i uzvišenosti koju nose note ove neponovljive melodije...

Creme brulee

2008-12-21T00:14:00.003+01:00

Mnogo volim doboš tortu. Nije mi toliko posebna po ukusu koliko mi je uvek bilo zanimljivo da gledam kako je moja baka pravi. Celo popodne pored "smederevca" uz gomilu onih plehčića koji se mažu i guraju u vrelu rernu. Muke žive dok se cela stvar uhoda, šporet namesti na pravu temperaturu, jedna kora izgori, druga gnjecava... Mi deca uživamo. "Bako, šmrc, a jel' će da bude još jedna za mene? Dragan je pojeo onu moju od malopre.." Već joj je svega dosta, ali baka ko' baka: "Biće, ljubim vas ja, samo mi begajte sad odatle. Ispeći ćete se".

Ali, nije štos da mirno sedimo za stolom i jedemo taj slatki nagoreli patišpanj. Najslađe je kad stojimo tamo pored i drpamo one ispravne.

Prođe to sve, izmažu se kore čokoladnim filom kog smo se najeli do besvesti pa nam više nije ni interesantan kad ga ostane, a tad dođe onaj najzanimljiviji deo. "Klazura" od istopljenog šećera ( kako je to staramajka zvala) se krčka u kraj šporeta i spremna je za nalivanje. Sve to ona lepo rasporedi, al' uvek malo zafali za sam kraj da to bude baš onako kako je zamislila..

No, nije tu kraj. Posebno je zanimljiv deo onaj kada se već skoreli premaz finalno dorađuje: lagaanim dodirom oštrice vrelog noža se napravi usek u prelivu da bi posle moglo lepo da se odseče parče. Taj naročit postupak i njeni pokreti tim nožem su mi ostali u trajnom sećanju. Čini mi se da i sad osećam miris te kuhinje..

Postoji jedna scena u Ameliji Poulain kada se pominje njena pasija da kašičicom lomi šećernu koricu "creme brulee"-a, koja me je podsetila na sve ovo.

Nisam odavno jeo doboš tortu. Uželeo sam je se. Isto kao i moje bake...

Old Fashioned

2008-12-19T18:37:00.002+01:00

U susret praznicima

2008-12-18T18:34:00.004+01:00

Naopak sam čovek. Ne volim slave.

Naša tradicija kaže da tog dana svi treba da se sretnemo, izgrlimo i susretu iskreno radujemo, kurtoazno nasmešimo jedni drugima kad dodajemo supu i salatu dok uz večeru pričamo i šalimo se. I tako do duboko u noć. Iako na početku sve zvuči vrlo bezazleno, do samoga kraja sve to ipak ne bude tako idilično. Istina, zadesi se tu više ljudi za koje nam bude neizmerno drago da ih vidimo barem jednom u godini, da čujemo nešto zanimljivo vezano za klince, svakodnevni život ili neke nove planove, neko podsećanje na pro(e)življene priče i davno zaboravljene prijatelje. Vuče na idilu.

Da. Do neka doba. Ali..

Bude tu i nekih starih zavisti, neprežaljenih trojki u gostima, nekih bivših devojaka u tuđem posedu, neprijateljstava još iz prethodnog milenijuma, možda čak iz školskih dana, (dobio si peticu, a on trojku iz matiša). Tada opet, po ko zna koji put budemo svedoci da su te stvari ipak mnogo žilavije i da mogu preživeti i mnogo više od tričavih petnaest ili dvadeset godina. Još jedno podsećanje da glupost ne poznaje granice vremena ni prostora.

E,tu se zaboravi i velikomučenik i svi sveti i odatle kreće onaj drugi deo. Uvek se nađe pojedinac kome uz čašicu - dve neke stare boljke isplivaju na površinu, a ovakav susret bude "baš zgodna prilika da se neke stvari isprave i isteraju na čistac". Uz ljubomorno ili podozrivo zagledanje i (ume da bude) dobacivanje kreće i obavezna politikantska diskusija na temu "ko je u pravu", koja se bazira na ključnim argumentima tipa "rekla - kazala". Uz nečiji neizostavan primitak i padanje u vatru (primitak je proporcionalan količini alkohola u mozgu žrtve) cela svetkovina koja je ispočetka ličila na mirnu, porodičnu atmosferu poprima sasvim drugačiji oblik. Zapenio komšija Pera pa ne da njegovu stranku da propadne na ovim izborima...

Sreća što svi još uvek imaju dovoljno poštovanja pa u neko gluvo doba žene posle kraće svađe odvuku svoje pijane muževe kućama, a ostali se mirno raziđu da ostave izmučene domaćine da raspreme krš i lom koji su gosti ostavili za sobom i povade fleke od crnog vina i kolača sa nameštaja i tepiha, a zatim odu na spavanjac... Pa do sledeće godine.

Ili do nečije slave.

Konačno, prvi post

2008-12-15T20:41:00.003+01:00

I tako dođosmo i dotle.

Pojavila se nova igračka u mom svetu.

Blog.

Moj blog.

Nisam doskora smatrao da imam puno toga da saopštim svetu oko sebe, ali čitajući druge blogove uvideo sam koliko zanimljivih ljudi postoji svuda oko mene, koliko uživam u čitanju njihovih najrazličitijih priča u kojima se često i sam pronalazim, kao i to kolika je radost deliti neke tvoje stvari sa celim svetom, kada te neko pročita, opljuje, demantuje, podrži, pridrži, kada nekog obraduješ, nasmeješ, u pravom trenutku pronađeš (što bi rekli "u žicu dirneš") ili ga podsetiš da je živ, pa makar bio i tu gde trenutno jeste i živeo u vreme takvo kakvo jeste.

I da je dobro biti živ.

Zasad... :)

Puno misli, ideja, svega i svačega se vrzma po ovoj mojoj zbunjenoj glavi. Pokušaću da ovo sve u danima koji slede nesebično podelim sa svima... koje to zanima.